Kragujevac i ja u njemu...

      Ovaj post posvećujem svima onima, koji sebe smatraju malo drugačije skrojenim bićem. Kojima ružičasta boja je samo barbi boja, a ne pogled na svet. Koji vide sivilo, izmedju crnog i belog, koji ne žele da se stope sa okolinom koja im je nametnuta, kojima su moralni principi, ipak na prvom mestu, koji ne okreću glavu kada se problem pojavi, koji uživaju u tome mislići da makar malo mogu promeniti svet. Na sve ovo napisano, inspirisala me je situacija noćnog života u Kragujevcu. Ljudi, ono što videh prošlog petka je GROTESKA! Sve te devojke, koje pokušavaju da izgledaju 10 godina starije, momci oznojeni i nabubreli od teretane i hemije.. What the fuck?! A daaa, umalo da zaboravim gde se nalazim. U svakom lokalu sam se zadržala maximalno 10 minuta, i protekli izlazak mi je samo potvrdio i ohrabrio me  da ja u gradu nemam šta da tražim. Obzirom da u Kragujevcu je termin diskoteka zamenjem folkotekom, šta sam mogla da očekujem?! Sve više klo(v)nova, oblikovanih metodom copy/paste Jelene Karleuše & co. Pre neki dan videh kuče-pacova (čivavu) kako viri iz Cristofer :) Dior torbe neke nesrećnice.. A da Vam ne spominjem koliko se divim kada čujem preglasnu muziku iz automobila. I to ne bilo kakvu, već onu od koje nam se svima nama prevrće želudac i sadržaj u njemu. I to nije sve! Prozori na automobilu su otvoreni radi akustike (u decembru), a iz prozora vire laktovi, doduše prekriveri kožnom jaknom. I? Gde sam pošla, zaboga?!

       Svi klubovi u koje sam nekada izlazila su se transformisali ili su ugašeni. Ljudi koji su u istim boravili, su se povukli, ili su se i oni transformisali. Više ih ne prepoznajem. Ne prepoznajem Kragujevac. Ali, da ovaj post ne zvuči previše pesimistički, uvek možete odvrnuti muziku, koju obožavate (Vi i Vaše komšije zbog Vas :P), uz koju plačete i smejete se, koja Vam vraća emocije i slike života, koja Vas budi i uspavljuje, koja Vam pokreće maštu, uz koju živite i uz koju volite...

Lep vikend za nama, zahvaljujući našoj teniserskoj reprezentaciji ! Zaista veličanstven osećaj je biti prvi, biti na vrhu, biti mali, a veliki, biti isti, a biti različiti! Hvala im za izmamljivanje dreke, navijanja, skakanja, smejanja, lupanja, pevanja.. Odavno nisam pratila lepši dogadjaj na TV-u, iako ne praktikujem sedelje naspram istog. Momci iz jedne male, brdovito-ravničarske zemlje na problematičnom Balkanu da OSVOJE sinoćnu titulu.. Možda po prvi put mi je probudjen onaj osećaj da sam ponosna odakle sam, a ne da se sramim. Nisam se sramila zato što sam Srpkinja, Kragujevčanka. Sramila sam se "Farme", "Pinka","Velikog i Malog brata", Cece, Karleuše, Ekrema (?!).. i dalje ih se ponosno i srpski SRAMIM! Mogu da nabrajam i brojim do Nove Godine, ne bih sve idiote i polumozgaše, primitivce, dripce, sponzore i sponzoruše, grabljivice iz srpskog džet-seta nabrojala. Kažu da je izvoz srpskih proizvoda ravan pozitivnoj nuli, a zapitam se da li je neko u to uračunao mlade ljude, koji grabe sreću svojim umećem i znanjem tamo daleko? Srbija ima veeeeeliki izvoz.. Samo pogrešnog materijala. A uvozimo Ekrema i svu djubrad sa Zapada.. Umesto da budemo svoji bez Farme Drame, i ostalih malopre nabrojanih idiotskih uvezenih proizvoda, mi svakim danom, sve više i više zatupljujemo ovu naciju i niko, ama baš NIKO ne preuzima ništa? Uostalom, što bi preduzeli bilo šta kada na domaćicama, dokonim TV sedeocima-gledaovima se najviše zaradjuje? eee, nikakav bih ja ekonomista bila, kada ne znam, ne umem i ne ŽELIM da prepoznam i znam za taj narod na kome se najviše zaradjuje...

Studenti kao i svake godine, (počinjemo da se navikavamo na taj vid komunikacije izmedju Vlade i studenata) su i danas protestvovali, kao i što ste mogli sami da vidite i čujete putem raznih medija. Dobro. I? Da li ih je neko čuo ? Pa kako nije, svi mi ceo dan imali smo tu priliku. Ali, oni koji bi trebalo da čuju glas studenata, to nisu učinili. Da li je neko čuo studente i iz Kragujevca, Niša gde su budžetska mesta, još malo pa ukinuta? Ministre, pa gde si ti? Zar treba narod na ulice da izadje da bi se sa njim susreo ? Ima se para za 5000 policajaca, da bi se čuvali "ponosni", a za nas, studente ne? Ima se milion $ za onog siledžiju Kovačevića, a za školovanje ne? Za izmišljena radna mesta, i za njih se para ima, jel ? E moja Srbijo, ko ti greje fotelje... Kako da budeš normalna, kada prokleta mafija te uzela pod svoje? Ambiciozni, ljudi sa vizijom odlaze, ostaju lešinari, koji će te rasparčati, a rode se neće vratiti. 

Eh, kafa bez cigarete ? Vama možda, ali meni ne ide. Znate onaj osećaj, gutalj kafe, dim cigarete, čitanje novina, slušanje omiljene radio stanice, cvrkut ptica u kafe bašti, koju često posećujete ili svež prostor i vazduh  osvežen najnovijim osveživačem? A Vi sve to rušite svojom upaljenom cigaretom, u kojoj samo Vi uživate, ali ne i Vaša okolina.  Puna pepeljara, siva pluća, prsti se osećaju na duvan, kosa takodje. I? Šta sad? Zašto i dalje pušite ? Zašto i dalje pušim ? U redu, sve to škodi, slažem se. Vaskularno odeljenje je puno bivših pušača, zakrčenih krvnih sudova. Taj i taj boluje od toga i toga, zbog cigareta. Za sve su one krive. Dim, pasivno pušenje takodje je ubica. A ja i dalje pušim. Aktivno i pasivno. Ali pasivno pušim smog, dim iz fabrika, auspuha, radio-aktivni sadržaj, koji nam je bačen '99e.. Ali, za sve je krivo pušenje. Moje mišljenje je da pušenje nije glavni krivac za sve što mu se prepisuje, već da se njime prekriva globalna katastrofa. Odkad su se oni koji nas truju lekovima, hibridnom hranom, veštačkim virusima, radioaktivnim otpadom, izmišljenim bolestima, veštačkim kvazi vitaminima baš zabrinuli za naše zdravlje i negativne posledice cigareta? Nekada je jedna jabuka imala 100ml vitamina C, a sada ni 7 jabuka ne može da ostvari toliko. Počećemo da se hranimo četvrtastim lubenicama, još malo. Ali to je zdravo! Eureka! Manimo se cigara, ali obratite pažnju kakvu vodu pijete, čime se hranite. 100% voće je 100% šta ?

Glupo mi je da Vas pitam da li se sećate bombardovanja 1999. ? Naravno da se sećate, nažalost. Sećate se sigurno godina početkom ovog veka? Bilo je tu lepih i ružnih stvari za sećanje. Sećate se prvenstva u košarci u Indijanapolisu? Pa sigurno! U tom periodu, moji roditelji su se družili sa jednom divnom porodicom u komšiluku. Bračni par lekara, divan sinčić, koji je u to vreme kuckao na tastaturi kao da je rodjen sa njom, sa svega 5-6 godina, situirani ljudi, koji su svojim radom i školovanjem obezbedili sigurnu budućnost super-klincu! Letovanja, zimovanja, vikend kampovanja.. Idila i harmonija! Nasmejana lica koja prkose vremenu i situaciji. Kod njih je dobar deo moga detinjstva ostao, u prostorijama njihove lepe kuće i zelenom dvorištu. I tako je bivalo godinama, sve do kraja 2002, kada su nastali problemi u mojoj porodici. Moji su se razišli, mama se razbolela. Bila je u rukama najboljih lekara na čelu sa prijateljem iz divne porodice. On je veliki stručnjak školovan u inostranstvu. Ali...Obećanja. Čekanje. Kraj. Ti porodični ljudi su se izgubili iz mog vidokruga. Samo sam znala da klinac više nije klinac, da je njegova mama na specijalizaciji, a tata postao načelnik onkologije. I tako, probudih se i uz jutarnju kafu gledam vesti na tv-u. U prvoj vesti predsednik maše iz Vukovara. Druga vest se tiče korupcije , odnosno kriminalne saradnje jedne farmakološke kuće sa lekarima. Kreće nabrajanje lekara, obraćam pažnju poluslušanjem, sve dok voditeljka ne izgovori ime i prezime davnog prijatelja moje porodice. Tajac. To je taj isti čovek, koji je izvrsan lekar, kod koga smo svi skupa boravili i zabavljali se, koji je lečio moju majku. Ja ne mogu da opišem spektar boja svojih emocija u tom trenutku. Tuga i bes. Ali sam više besna, generalno na takve zdravstvene radnike, čast izuzecima. Zamislite takve gadosti, na tudjem bolu i smrti se bogatili doktori, davajući velike doze, veće od predvidjenih, citostatika najtežim bolesnicima, koji su tu da se leče i izleče. Gde im je savest? To su ubistva. Vreme ne može da se vrati, ne mogu ni izgubljeni voljeni, ali tim bezdušnim, grešnim ne-ljudima treba da se vrati zatvorom, zabranom rada i svakim mogučim oblikom sankcija, moralnih i zakonskih.

2. novembra u 17 časova u Kragujevcu počinje premijerno održavanje muzičkog festivala za osobe sa posebnim potrebama. Po ko zna koji put, Kragujevac će biti prvi u nečemu. Ovaj festival je prvi ovoga tipa u Srbiji. Baš lepo ! Festival će trajati tri dana u Knjaževsko-srpskom teatru. Nastupaće osobe ometene u razvoju, autistična deca, deca sa invaliditetom. Lepo je to što je pružena šansa da se ti mladi ljudi osećaju ravnopravno i obasipano podrškom i pažnjom. Velikom podrškom, prijateljskom rukom i osmehom. U toku festivala biće i intepretirane dve opravdano popularne, inkluzivne pozorišne predstave. Cilj ovog festivala je da zbliži i ujedini sve ljude i svu decu ovoga grada, države i sveta. " Note za sve"! Baš sam srećna zbog ovog dogadjaja, nadam se da ste i vi koji, ne znam zašto čitate moj post. Svi vi koji ste u mogućnosti i želite da iskoristite tu mogućnost ste dobrodošli da podelite note sa svima.  

Protekla nedelja u Kragujevcu je ostala u znaku posete predsednika Tadića. Obišao je Fiat i KBC. Sve bi to bilo divno da smo mogli da čujemo nešto više od obećanja i ubedjivanja. "Na muci se poznaju junaci" reče on. MOOOOLIM, nisam Vas dobro čula? Pa od silne muke ne mogu da se prepoznaju! No dobro, da ne opterećujem sa nečijim stereotipnim izjavama, verujte, znate bolje od njega, iako ga niste čuli taj dan, šta je pričao. Sve bi bilo lepo i bajno da je posle nasmejane posete otišao da obidje siromašne i korisnike "Narodne kuhinje", otpuštene radnike, fakultetski obrazovane ljude koji čekaju Godoa na birou i da im nekako, makar verbalno pomogne. A neeeeeeeeeeee, umesto toga naš kamuflirano-halapljivi predsednik je otišao da obidje najuspešnijeg zemljoradnika u okolnom selu, i uz to da srpskom kuhinjom, sarmom i kavurmom, pihtijama i prasetom sa jabukom u ustima, mu pruži podršku preko stomaka. Pa zaboga, šta bi jeo kod ovih uronulih i siromašnih? Alevu i svinjsku mast. Možda. Pa dobro, ogladneo čovek. Moramo da ga razumemo. Morao je da zadovolji svoje osnovne potrebe. Ne zelim da budem pogrešno shvaćena, ja ne želim da budem politički aktivna, niti se za nečiju politiku zalažem, ali neke stvari oko mene mi zaista smetaju. Licimerje, lažni optimizam, obećanja, spas, američki osmeh, prosakluk...

21. oktobra 1941. godine izvrsen je masakr od strane nemackih vojnika nad Kragujevcanima i ucenicima Prve kragujevacke gimnazije. Streljano je 7000 stanovnika Kragujevca... Ucenika, profesora.. 

Ako ste putovali skorije do Kragujevca, na ulazu u moj rodni grad postavljen je krst (?) visine osamnaest metara sa raskošnim grbom grada i raspećem Isusa Hrista. Znate, u mom gradu žive vernici, ali ne uobičajni. Mi imamo krst na autoputu, gde se redovno organizujemo da vršimo naše hrišćanske dužnosti. U izgradnju istog uloženi su milioni i milioni dinara. Znate, bitna su i radna mesta koja su nam ponudjena u okviru novog projekta. KAKVA IRONIJA! KAKAV KRST! Za taj novac mogle su ulice grada da se poprave, da se uloži u neku profitabilnu fabriku, gde će se stvarno ljudi zaposliti, da se izgradi crkva (kada smo već kod verskih objekata), da se otvori zatvoreni bioskop (makar jedan od zatvorenih), da se uloži u škole, da se renovira bolnica, da se izgradi zatvoreni bazen.  Milion drugih preko potrebnih stvari koje bi unapredile grad.

Pomenuh taj zatvoreni bazen. Biće ga, kako kažu ljudi iz vrha. Kada? E, to već i nisu rekli. Brže će Srbija ući u EU, nego zatvoreni bazen u Kragujevac. Najnovija vest je da je ugovor izmedju ministarke  Snežane Samardžić Marković i gradonačelnika Veroljuba Stevanovića sklopljen i da je Vlada odobrila taj poduhvat. Sreća, sreća, radost! Kako navode, biće to olimpijski bazen sa 400 mesta, gde će biti uloženo 4 000 000 eura. Lepo. Baš očaravajuće! Jedva čekam!

Evo šta su mladi iz Prve Kragujevačke gimnazije uradili i postovali na youtube. Upozorenje koje je možda Verka i navelo na naredni korak u obogaćivanju grada. Hvala, klinci!

1476. godine je prvi put spomenut grad pod imenom "Kragujfoca". Bio je to grad, odnosno trg sa 32 kuce. Danas, pola milenijuma kasnije, on broji priblizno 200 000 stanovnika. Kragujevac, srce Sumadije, je regionalni, kulturni, obrazovani, zdravstveni i privredni centar centralne Srbije. Do devedesetih godina prosloga veka, ovaj grad je bio 5. po razvijenosti u bivsoj Jugoslaviji, odmah posle slovenackih gradova. Pocetkom devedesetih, grad postaje jedan od najsiromasnijih. Danas, on se vraca na mesto priblizno na kojem je bio u proslosti. Jedan je od najjacih administrativnih, politickih, finansijskih i kulturnih centara u Srbiji.

Po mnogo cemu, Kragujevac se nalazi na prvom mestu. Bio je prva srpska prestonica moderne drzave, gde su osnovane institucije poput : prve gimnazije u Srbiji i postavljen je temelj prvog Liceja, odnosno pretece Univerziteta u Beogradu, zatim zasnovan je prvi sud, prvo pozoriste (Knjazevsko-srpski teatar), prve novine (Novine srpske), muzicka formacija, prva apoteka, biblioteka, muzej, galerija slika... Nakon oslobadjanja Srba od Turaka, broj stanovnika je vrtoglavo porastao. Postaje znacajan industrijski centar. Pored mnogih lepih događaja od velikog znacaja za istoriju Srbije koji su se odigrali u Kragujevcu poput Sretenjskog ustava ili objave odredbi Berlinskog kongresa po kome je Srbija postala samostalna država istorija grada beleži i ružne trenutke. Takav je bio i 21. oktobar 1941. godine kada je u Sumaricama streljano oko 7000 kragujevcana među kojima je bio i određen broj đaka i profesora. U znak secanja na njih u Kragujevcu se svakog 21. oktobra odrzava "Veliki skolski cas". Spomenik V3 podseca na zrtve streljanih gimnazijalaca. Za vreme Prvog svetskog rata, Kragujevac ponovo postaje prestonica, ali ovoga puta ratne Srbije. Nakon Drugog svetskog rata, Kragujevac se sve više razvija industrijski, započinje proizvodnja automobila i dolazi do još masovnijeg doseljavanja stanovništva.

Kako se sve vise prica o decentralizaciji Srbije, ja cu posvetiti ovaj post navedenoj temi. Dosta smo slusali o tome, a dosta i pricamo, mi koji zivimo van Beograda i njegovih opstina. Posto studiram u Beogradu, svake nedelje par dana boravim u glavnom gradu, vidim zavidniji zivotni standard  Beogradjana, vise cene, sve je uzurbanije i dinamicnije, kako u duhu ljudi, tako i na ulicama prenatrpanog kolovoza. Da li iza svih tih "kompanija", drzavnih institucija, izmisljenih i onih malo manje izmisljenih radnih mesta, iza svih tih modernih zgrada stoji mali narod, koji radi za minimalac? Odgovor je pozitivan, a sustina odgovora je porazavajuca. Sumadija, Vojvodina, Pomoravlje, jug Srbije je u istoj onoj drzavi gde je i glavni grad. Odnosno, glavni grad je drzava u drzavi. Na ustima svih politicara slusamo obecanja, luda radovanja da ce se sprovesti lepe reci u teska dela. Trazili smo promene, a dobili zamene. No, da ne ulazim u politicke vode, ova tema o kojoj danas pisem se vise i ne tice politike, ona je sastavni deo nje. Kragujevac nije vise, kao sto rekoh "dolina gladi" i "dolina gladnih Zastavinih radnika", usli su veliki investitori poput Fiata i drugih svetskih imena, danas grad odise drugom klimom punom nadanja i ocekivanja, nadam se najiskrenije, ne laznih. Prioritet mladih iz unutrasnjosti kada se opredele da odu iz svog rodnog grada je da ostanu u Beogradu. Meni ne. Da nas je vise takvih, ovaj grad bi se ucvrstio na temelju svojih gradjana i na nemalom kapacitetu radne snage.

Kragujevac je i ove godine proglasen "gradom buducnosti", mada moje licno misljenje je da nekadasnja prestonica zasluzuje mnogo vise.

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.